Stari dobri Psiho

Promatram se suzdržano.

Ni traga divljenju,

ni naznake poraza.

Konačna rasčlamba početnih slova života,

ili onog što konce pomiče.

Pod staklenim zvonom čuvam zaborav,

dragocjen,

Ostavštinu nebuloza, planova i želja,

skovanih u očima...

Pitanje se postavlja,

majušno, ali vraški pretenciozno.

Zastajkuje odgovor

na gozbi nepozvanih slutnji i tvrdnji.

Pod kazaljkama nepomičnog sata

vječnost se topi,

Ne značim ništa,

manji sam od krušne mrvice.

Ponavljam iste geste,

glupa mimika izdaje me gomili,

Par dobrih štoseva za viđeni bis,

i, napokon, zbogom...