Erotomànies...

I

D'instints immensos viu la pell
feble, s'emmudeix sota els llençols
que murmuren de nueses perfectes

La nit (a vegades)
pot ser infinita...

i nostra.


II

Omplir de batecs el cor mort,
renaixer i beure'n
la por dolça, emborratxar-se'n

Tastant la mel fugaç
els llavis abracen somnis
i temptacions massa temptadores

Les botigues

A la botiga del passat
s'hi venen desitjos incomplerts,
unes joguines trencades
pels qui s'estimen més caminar enrere. Pels nostàlgics.

A la botiga del present
s'hi venen il.lusions mesquines,
mots, discursos, promeses,
pels qui no paren de xocar contra els murs. Per nosaltres.

A la botiga del futur
no s'hi ven res, ni molts menys.
Allà tot és possible. I molt més,
pels qui obren portes sense manilles. Pels somiadors.

Recept za iskrenost

Lažljiv sam k'o pas, osudio sam se na tumaranje skliskim hodnicima. U hodu skrivam što se putem zapitam i naoružavam se taštinom. Tepih kojeg sam crvenog zamišljao truli do crnila, na to sam upozoravan. Ne posustajem jer neuračunjivo izmišljam sebe, ako stanem bit ću gol, k'o kralj, k'o kralj pasa. Ulice su premale, a trgovi već postaju tijesni. Zbijam samo meni razumljive šale dok razmišljam o svom sljepilu u svom sljepilu. Ne čujem kako cipele gaze pseći izmet.

Kad te gledam

Da me razumiješ
ne moraš vidjeti to što vidim,
možeš tajne čuvat'.

Kad pred pitanjima sazidaš šutnju,
ne daj da ti oči utrnu,
u moje ih skloni
bez straha, bez okova,
slobodna.

Da ne bude navika
to što se novim zrakom hraniš,
punim plućima diši.

Ima razloga što te gledam,
ali do njih moraš sama,
možda onda dospiješ
do granica mojih tlapnji,
nasmijana.

Preludij snu

Le temps de l'oubli

Une cloche moche
qui sonne lointaine,
elle vole mes mots…
minuit.

Le silence
plus près maintenant,
la distance
croissante,
fugitive,
invraisemblable
dans la pluie d'automne.

Je laisse tomber
mon esprit,
il ne peut plus marcher,
il ne sait plus parler,
une autre heure s'en va.

L'aube finalment…
je lève mes yeux
en cherchant dieu
élevé, du meilleur milieu…

Pusti neka svira, srce gine od tišine...

Zalutale note

Hladno je srcu večeras,
dok te prsti traže,
a nailaze samo na visoki, grubi zid…

U komediji ovoj
ne znam glumiti,
za tragediju sam stvoren…

Riječi se same slažu,
snaga postaje prašina,
misli poklanjam umornom nebu…

Još samo jedan tren
da izgubim se u ovoj noći
kojoj ne nazire se kraj…

I prebirem sjećanja,
daleko su iza mene,
u magli ljubav svira…

Plivaju u bespućima sna,
novog skladatelja traže,
zalutale note…

Naše vrijeme


Zastave bez vjetra
Stijegovi bez boje
Za njima mnoštvo juri
dok mu sudbinu crvi kroje

Kud vam se ljudi žuri?
Kud vam godine bježe?
Vaše doba je doba jada
što papke oko srca steže

Ne pitajte se Tko? Kako? Zašto?
Na vaše upite dobit ćete muk
U očima neukih umire nada
i čovjek čovjeku uistinu je vuk.

Romanços de lluna

Le passant pensif

„Des mots vagues
nous inspirent
Des blagues, en vérité.“

Il marchait
tout seul
empereur du vide
Pieds dans la boue
Il songeait
Les yeux ouverts.

Ainsi donc
cet homme allait
Jusqu'au fond de son chemin

Il murmurait
de sa jeunesse
marquis du putride
Soldat mal vêtit
Il disparait
Dans une guerre inconnue.

Voilà donc
ce petit récit
d'un homme insignifiant.

Parfois
On n'est que
des passants pensifs.

„Des mots vagues
nous inspirent
Des blagues, en vérité.“

Duhovi prošlosti

Nemam neki prisnije odnose s duhovima prošlosti. Mislim, nesumnjivo postoje i s vremena na vrijeme se stidljivo pojave, čak skliznu do moždanog središta sjećanja, ali isto tako isčeznu gotovo na prstima, neuredno.
Kako bih sve ovo objasnio u što manje riječi ne znam i da budem još iskreniji, nije me pretjerano briga. Neka sjećanja ne zaslužuju biti važnija od prašine vulgaris; usudio bih se reći da je i ta obična prašina konzistentnija od poneke začahurene uspomene koju volimo čuvati, a da ju ipak na kraju potisnemo iz razloga što traumatični trenuci prvi isplivaju. Stvarnost u sjećanju je povratak na zemlju, neka vrsta osvještenja poput jutarnjeg umivanja.

Život napokon nije vrijedan okretanja unazad, osim ako ne volite stalno zapinjati. Jedino je pogledom uperenim u sutra moguće očuvati snove.

Mene samo vjetar zna

Mene samo vjetar zna,
njemu dušu odajem,
u njemu moje riječi žive,
on ih čuva…

Njegov divlji vihor
diže me kad posrnem,
pokreće kad zastanem.

Mene samo vjetar zna,
korake moje prepoznaje,
u njemu moje želje plamte,
on ih ostvaruje…

Njegov strašni huk
veže me za vječnost,
uzima me za ruke
i odnosi.

Esperant el que ens toca viure...

L'home-arbre

Passos no gaire joves,
uns rams dubtosos, arrossegant-se
vora la riva inexpressiva.
Buscant tavernes, llits de consolació, clorofil•la.

L'esquena solitària,
fa uns quants anys ben erecta,
dreta cap al firmament,
mai tan a l'abast

Li van demostrar
l'impossibilitat de ser perfecte
i ell encara no s'ho creu

I fuig dins aquest ordre
arbitrari i creuat.

Memento I

Javljaš se
kao nekada davno
i (davno) kao nekada, utihneš
prolazeći kroz riječi

Sad vidiš,
imala si sve odjednom
i sve si (odjednom) prosula
otpuzavši od srži

Poslušaj se
dok sama spavaš
i dok spavaš (sama), osjeti
tamu i sebe samu.

Kako lažeš
iza spljoštenih očiju
i iza očiju (spljoštenih) bježiš

Da te slijedim, ne želim.

Put okamenjenih misli

U blizini procvjetale trešnje
teče put okamenjenih misli.
Na jastuku misli leže,
potlačene svojim blijedošću,
neuredne, svojeglave.
na dlanu ih držim,
brojim i okrećem,
vrtim i prevrćem;
nemaju života ni imena.

Davno izbrisani dani
plove morima tišine,
zapleteni u mreži mrtvih sjećanja.

Na tom putu,
koji nikom ne pripada,
slažu se riječi,
love se uske istine,
gomilaju široke laži,
nad potraćenim vremenom
bezimenih, izbrisanih lica.

Bijaše to u vrijeme ljubavnih jada...

Noć sjećanja

Možda te ponekad
misli odvedu k meni,
možda samo,
na bijedni tren,
makar sve što nas je spajalo
sad nas dijeli,
možda se u nekom kutku srca
sjetiš da postojim.

Jer gorim
u ovoj bezidejnoj ljubavi...
milijun riječi slušam,
ali samo tvoje pamtim.
Pusti da se noćas
utopim u tvojim očima...
sakrij me!

Pričat ćeš
o srcu okovanog zimom,
o ljubavnom vihoru...
vječnom utočištu mojih nemira.
Znaj da zahvalan ću tebi biti,
vjernoj družici iskopanoj iz sivila,
kucnut će kasna ura.

I tad sjetit ćeš se
izgubljenog vremena,
i vrtit ćemo blijede slike...
a u njima ništavilo,
tek prašina, pepeo i mi.

Duševna ekonomija

Beživotne misli
vječnog sanjara
lutaju
maglovitim noćima
kroz gorke pustoši tišine
njegovih riječi
izgovorenih
u kroničnom deficitu
osjećajnih impulsa

Neki stariji radovi

Ona nad oblacima

Ona nad oblacima

Ponekad tužna,
obješena o vrijeme,
koje nemilosrdno krade dušu njenu
skrivenu u zatvorenoj ruci,
pokrivenoj zlatnim obroncima kose.
U crnom suncu,
U crvenom oblaku,
netaknutu je viđam.
Ne trebaju joj riječi,
jer ona ima oči,
tisuće, naizgled, opipljivih svjetova…
slijedim tragove
koje ostavlja njezin smijeh,
i nalazim je…
onda kad zaspem.
Ona je nad oblacima,
polegnutih misli,
u hladni sumrak zatvara prozor
osjećajima, suzama i mojoj sjeni.

A new beginning

Trećeg dana u mjesecu listopadu 2009. godine započinjem s novom, virtualnom, ali ipak nadam se uspješnom stranicom u svom strmoglavom životu.

Obično sve novosti predstavljam s određenim filozofiranjem odnosno okolišanjem s primjesom arogancije. Mislim da ću to danas izbjeći i latiti se nekog konkretnog posla, a tu ću konkretnost nastojati prikazati kroz svoje radove, prvenstveno pjesničke, ponekad i zapisivanjem trenutnih inspiracija...znate ono, kad se nečeg sjetite i pomislite: "Kako dobro zvuči!". Međutim, zbog sna ili drugih neprilika ne da vam se tu divnu misao zapisati. I zaboravite na nju.

Nadam se da će ovaj blog biti dobar ispušni ventil, te da ću izgubljene misli svesti na minimum.

Hvala svemogućem Internetu i do pisanja.