Dida Niko

  

        Dida Niko je bija jako vridan čovik. Je, i malo smotan i nagao, pa i ćaknut, kako rečemo mi u selu. No, svi smo znali da će ono čega se on uvati kad-tad i privesti kraju. Možda ne na najbolji mogući način, možda ne savršeno ili jednostavno, ali 100% u nekom gotovom obliku. Za takve je ishode najzaslužnija bila njegova tvrdoglavost i strašan temperament.

        Nije Niko volija velika društva i seoske ćakule, tu i tamo bi se zna zadržati kod prijatelja, a najviše je volija tri stvari: karte, poći na ribe i naravno, splitske bile. U kartama je bija doktor znanosti, pantija je svaku, zna je namistit, ali mu je najdraže bilo stizati prednost protivnika i onda ga dokrajčiti u zadnji tren, onda kad je najbitnije. Tada su svi susidi znali da je on dobija. Gubiti je mrzija više od neprijatelja iz onoga rata (a njih je stvarno mrzija), pa bi zna po cilu šetimanu mučati dok se ne bi ukazala prilika za revanš. Od pustog igranja na karte, zaljubija se u kavala špadi i svaki put kad bi ga dobija, nije zna sakriti zadovoljstvo ispo' brka. Eto, to mu je bila jedina slaba točka, ali pošto ta karta i nema neku veliku važnost, protivnicima je bila slaba utjeha vidit kako se smješka...znali su oni za tu jednu kartu, ali šta je sa ostalin tri?
       Ribe su mu isto bile velika strast i, premda je bija vlaj, posjedova je nevjerojatan talent za vrhunski ulov. Posebno su ga inspirirale lignje, zbog kojih bi se zna pripremati danima unaprid (i fizički i psihički) nebi li ih tako lakše slomija. Te su njegove pripreme izgledale poput iskrcavanja saveznika u Normandiji; od pustoga gomilanja potrebnih i nepotrebnih rekvizita sve do patološki detaljnog sređivanja prije samoga polaska. Samo ga je jedna stvar, zapravo osoba, mogla omesti u cilom tom procesu. Naime, kad bi potem šta ga je dilija od porta srija izvjesnu šjoru Lenku, lokalnu ćakulonu, sve bi njegove pripreme istoga časa pale u vodu. Jadnić je bija uvjeren kako je Lenka štriga među štrigama i kako će se kući sigurno vratiti praznih ruku ako je bude srija na dan za poć' na ribe. Kol'ko san ga puta ka' mulac zna čuti da beštima, gore nego kad bi gubija na karte, ukoliko bi mu se Lenka ukazala. Svega je tu bilo, i spominjanja božanstava u općenju s rogatim životinjama, i djevica koje se bave najstarijim zanatom, eto, toliko bi njega ta baba izbacila iz takta. 

       Jednom su tako on i rođak Nado pošli loviti ribe noću, za vrime velike zime. Dida je zna malo jače štediti jer ga život baš i nije mazija, pa su se otisnili na more bez šterike. I tako, plove oni lagano, da će izaći iz porta, kad se odjednom ispri' njih stvori veliki brod koji je prevozija sabun. Nisu se njih dva ni uspila snaći, jedva da su vikon pokušali dati do znanja kako će doći do nesriće, a brod ravno na njih...i prevrne ih onako brižne i prestravljene u mrzlo more. E sad, problem nije bija taj što su oni bili mokri do kosti ili što se brod prevrnija, ne, ne. Dida je sa sobom ima puno opreme, mriže, vrše, i sve je tom prigodom bilo izgubljeno. A najviše mu je bilo ža' maca s ključevima na kojemu je počiva cili njegov život. Dobro se sićan tog maca, bija je težak jedno kilo i po' i bučija je ka' svadbena zvona. Tako je Dida Niko dobija još koju sidu, a već ih je moga' komotno izvoziti. No, nije se da i danima nas je uvjerava kako on točno zna di su mu ključevi potonuli i da će ih uspiti naći ma koliko god se mi njemu rugali i pravili budalu od njega.

       Poša' je tako dida opet na ribe za neko vrime, ovaj put bez rođaka. Tija je da pojden š njin.  Tako je uzea svu opremu, a i neku čudnu i dugu kuku. Na svaki je moj dosadni upit: „Dida, a šta će ti to?“ odgovara: „Muči mali, vidit ćeš“. Stignemo mi tako do broda, ukrcamo stvari i opet lagano prema izlasku na more. Već je lagano pada mrak, a mene je crno more uvik nekako malo plašilo. Odjedanput zaustavi dida brod, izvadi kuku, utopi je i počne strugati po dnu. Tad mi je sinulo: on želi svima dokazati kako nije još šempjo i kako more naći te svoje najdraže i neprežaljene ključeve. Par minuta se ništa nije čulo, samo mamurna bonaca i didovo otežano disanje, a onda ka' da je grom puka' nasrid broda: „Evo ih, pas im mater...naša san ih...mislili su me zajebati...e, neće, pizda im materina!“ Za koji sekund je izvuka kuku i na zadnjem kraju su se čudesno pojavili ključevi. Kako su samo zvonili, bit će neko u selu pomislija da se neka dižgracija dogodila. Uglavnom, dida je bija sritan ka' malo dite i naslađiva se idućih nekoliko miseci.
       A Hajduk? To je posebna priča. Moj je otac, njegov zet, bija vatreni dinamovac, a to je značilo minimalno ratno stanje kad bi se „bili“ i „modri“ susreli u derbiju. Znala su njih dva poći skupa na Poljud, pa svaki na svoju stranu, da ne polete žlepe ako zaškripi. Dida je stvarno obožava Hajduka, u garaži je drža' postere zlatne Ivićeve generacije, Vukasa, Jurice Jerkovića, pa slike s uspješnih i manje uspješnih europskih natjecanja. Svugdi mu je bija taj Hajduk, moran priznati, više u srcu nego u glavi. Svaki put kad bi na tv bila repriza Hajdukove utakmice, dida je ka' lud skaka i ništa u tom trenu nije bilo važnije jer, kako je i on sam zna reć: „Čekaj, pušti me na miru da gledan, možda se nešto promini!“